Недавни предлози мера за подстицање рађања од стране Министарства за бригу о породици и демографију укључивали су и одређене повластице за студента родитеља. Међутим, не само да је мера остала релативно недефинисана, већ је и нејасно хоће ли се бенефиције односити само на мајку-студенткињу, или и на оца-студента и хоће ли имати форму препоруке или обавезе које се универзитети морају придржавати? Наиме, предлог је да се студентима родитељима омогући полагање испита било када у току школске године како би лакше уклопили студије са својим новонасталим родитељским обавезама.
Без обзира на сву критику, оваква мера се ни на који начин не може сматрати лошом. Све је већи број примера у свету где се настоји олакшати координација симултаног одвијања важних животних улога. Неки од примера су повлашћено коришћење кампуса за студенте родитеље на појединим америчким универзитетима и отписивање студентских кредита мајкама које роде дете у року од 7 година након студија у Немачкој. Овакве идеје артикулисане су кроз тзв. „темпо политике“ још пре 15-ак година са намером да се след важних животних догађаја „убрза“ како би до рађања дошло раније.
Основни смисао ове мере није у томе да у студентима види потенцијал за значајно повећање рађања, већ да онима који јесу, или би желели да постану родитељи у раним двадесетим, када је заправо и највећа шанса да исход трудноће буде позитиван уз највеће здравствене бенефите за мајку и дете, олакша родитељство током студирања. Биолошки врхунац плодности и најбољи здравствени исходи за мајку и дете јесу око њене 23. године живота након чега са старошћу неповратно опадају. Оно што је такође важно рећи јесте да рани почетак сексуалне активности уз низак степен коришћења ефикасне контрацепције и здравствене културе, велику учесталост полно преносивих инфекција (лечених и нелечених) и велики број абортуса уз одлагање рађања за период након 30. године живота продужавају период високог ризика за репродуктивно здравље и логично воде порасту броја оних који имају проблема са зачећем, али и са исходом трудноће. Фактори ризика за нарушавање репродуктивног здравља се са годинама кумулирају. Најзначајније светске студије налазе да одлагање рађања од 30. до 35. године гарантује да ће трећина жељеног броја деце остати неостварена, а одлагање рађања од 35. до 40. године старости жене гарантује да се чак половина жељеног броја деце неће остварити. Старост у којој се рађа је веома важна и крајње време је да држава пошаље јасну поруку о томе, а да појединци и парови схвате да су процедуре биомедицински потпомогнутог оплођење дуготрајне, мукотрпне и не гарантују увек успех.
Петар Васић
