Да ли ће нам студенти подизати наталитет?

 

Недавни предлози мера за подстицање рађања од стране Министарства за бригу о породици и демографију укључивали су и одређене повластице за студента родитеља. Међутим, не само да је мера остала релативно недефинисана, већ је и нејасно хоће ли се бенефиције односити само на мајку-студенткињу, или и на оца-студента и хоће ли имати форму препоруке или обавезе које се универзитети морају придржавати? Наиме, предлог је да се студентима родитељима омогући полагање испита било када у току школске године како би лакше уклопили студије са својим новонасталим родитељским обавезама.

Без обзира на сву критику, оваква мера се ни на који начин не може сматрати лошом. Све је већи број примера у свету где се настоји олакшати координација симултаног одвијања важних животних улога. Неки од примера су повлашћено коришћење кампуса за студенте родитеље на појединим америчким универзитетима и отписивање студентских кредита мајкама које роде дете у року од 7 година након студија у Немачкој. Овакве идеје артикулисане су кроз тзв. „темпо политике“ још пре 15-ак година са намером да се след важних животних догађаја „убрза“ како би до рађања дошло раније.

Основни смисао ове мере није у томе да у студентима види потенцијал за значајно повећање рађања, већ да онима који јесу, или би желели да постану родитељи у раним двадесетим, када је заправо и највећа шанса да исход трудноће буде позитиван уз највеће здравствене бенефите за мајку и дете, олакша родитељство током студирања. Биолошки врхунац плодности и најбољи здравствени исходи за мајку и дете јесу око њене 23. године живота након чега са старошћу неповратно опадају. Оно што је такође важно рећи јесте да рани почетак сексуалне активности уз низак степен коришћења ефикасне контрацепције и здравствене културе, велику учесталост полно преносивих инфекција (лечених и нелечених) и велики број абортуса уз одлагање рађања за период након 30. године живота продужавају период високог ризика за репродуктивно здравље и логично воде порасту броја оних који имају проблема са зачећем, али и са исходом трудноће. Фактори ризика за нарушавање репродуктивног здравља се са годинама кумулирају. Најзначајније светске студије налазе да одлагање рађања од 30. до 35. године гарантује да ће трећина жељеног броја деце остати неостварена, а одлагање рађања од 35. до 40. године старости жене гарантује да се чак половина жељеног броја деце неће остварити. Старост у којој се рађа је веома важна и крајње време је да држава пошаље јасну поруку о томе, а да појединци и парови схвате да су процедуре биомедицински потпомогнутог оплођење дуготрајне, мукотрпне и не гарантују увек успех.

Петар Васић

 

 

 

Породица, брак и рађање...

 

Србија припада групи земаља где се млади суочавају са отежаном и закаснелом транзицијом у одраслост, слично као у Италији, Шпанији и Португалији које бележе најниже нивое рађања у Европи. Традиционална улога породице, висока незапосленост младих, продужено образовање и неадекватно тржиште рада заједно са непостојањем стамбене политике према младима чине најзначајније препреке током транзиције у одраслост. Млади у Србији се услед тих препрека релативно касно осамостаљују из родитељског дома. Најчешће препозната преломна тачка коју млади сматрају за улазак у свет одраслих јесте склапање брака и рођење детета са преузимањем свих обавеза и одговорности које из тога проистичу. Међутим, брак и рађање се значајно одлажу из два преовлађујућа разлога, а то су нестабилност запослења и нерешено стамбено питање. Недавна најава државе да ће са 10 до 20 хиљада евра помоћи куповину прве некретнине младима, везана је за формални брак и осмишљена да ублажи поменуто одлагање. Неки ће рећи да су у овом смислу ванбрачне заједнице дискриминисане, ипак, објашњење је нешто сложеније. Пре свега, основна сврха поменуте мере јесте подстицај рађања из чега се може извући разлог због кога је усмерена искључиво на формални брак. Наиме, иако удео ванбрачних рођења расте, породице ванбрачних парова са децом чине испод 3% укупног броја породичних домаћинстава у Србији, а највећи део ванбрачно рођене деце наставља да живи у једнородитељским породицама. Другим речима, брак је и даље доминантно и пожељно окружење у оквиру кога се рађају и одгајају деца. Сва релевантна истраживања потврђују да млади у Србији доминантно виде брак као модел породичног живота и оквир будуће репродукције. Међутим, брак је у суштиноској кризи, а у неким већим градовима удео мушкараца у старости од 25 до 39 година који су ван брака премашује половину, док удео жена ван брака премашује трећину ове старосне групе. Само у 2020. години је број склопљених бракова опао за трећину. Са овако великим бројем становника централне репродуктивне доби ван формалне (и неформалне партнерске) заједнице, сигурно је да се не може рачунати на озбиљније повећање рађања. Поменута мера је потенцијално добра, али не као бесповратни зајам, већ као бескаматни кредит, иначе ће демографски резултат највећим делом изостати. У случају када би средства била исплаћивана као бескаматни кредит, младом брачном пару би се део дуговања отписивао са рођењем сваког наредног детета. На тај начин се постиже мотивација да се сва жељена деца роде што пре, а потенцијално и расте број жељене деце. У супротном може доћи до злоупотреба и веома ограниченог демографског ефекта недовољно пажљиво дизајниране мере.

Петар Васић

Зашто 300.000 за прву бебу?

 

Сасвим је очекивано што су најновији напори државе да подстакне рађање, дочекани на нож од стране једног дела „интелектуалних елита“. Међутим, њихово неразумевање суштинске везе између демографски мерљивих карактеристика становништва, државе, економије и, у коначници, благостања, јесу основни разлози њихове нелагоде. Србија као друштво на „демографској низбрдици“ бележи недовољно рађање, високу смртност становништва и велики обим емиграције. Резултати ове три компоненте кретања становништва јесу демографско старење и депопулација. Негативне реперкусије оваквог стања се очитују константном и растућем негативном утицају на привреду, фискални систем, јавну потрошњу, безбедност, функционално опадање насеља, здравствени систем, пензијски систем, образовни систем, структуру и обим личне потрошње, а последице осећамо сви.

Имајући сво ово у виду, повећањем износа родитељског додатка за прво дете на 300 хиљада динара желело се утицати да се прво дете у породици роди у млађој старости мајке. Искуства других земаља потврђују реалност оваквог очекивања, јер су издашна једнократна давања увек више деловала на „тајминг“ него на квантитет рађања. Међутим, овде се одмах поставља питање чему оваква мера ако укупан број рађања неће бити већи? Али могао би да буде! Док год у Србији постоји значајан раскорак између жељеног и оствареног броја деце, простор за популациону политику постоји. Овај раскорак износи скоро „једно цело дете“, које парови (или појединци) услед постојања различитих препрека не успевају да роде. Ствар не би била тако компликована да се, поред тога што се мало деце рађа, рађање константно не одлаже чиме се поменуте препреке додатно повећавају. Две веома важне групе препрека које се са старењем повећавају јесу социолошке и биолошке, а две најчешће помињане су избор партнера (који се сужава) и криза партнерских односа као социолошке и пад физиолошке плодности са старењем жена и мушкараца и већа вероватноћа неповољних исхода трудноће као биолошке препреке. Претпоставка доносиоца одлука је очигледно била да ће парови уколико раније роде прво дете, имати више времена да роде сву жељену децу и тиме предухитре појаву биолошких препрека. Ако смо добру и позитивну намеру доказали, онда би требало рећи и неколико речи о недостацима овакве мере. Потенцијални позитиван ефекат на успоравање одлагања рађања биће ограниченог домета јер се ради о линеарној дистрибуцији ових средстава. Без обзира да ли се прворођење догоди у 16-ој, 26-ој или 40-ој години старости жене, 300 хиљада је загарантовано. Држава је желећи да постигне широку покривеност, поруку послала свима. Међутим, тиме што се обраћа свима, заправо се не обраћа никоме.

Нажалост, може се очекивати да ће примарни ефекат овако устројене мере бити експлозија тинејџерских трудноћа код социјално маргинализованих група, што су нека досадашња истраживања већ доказала. На овај начин се наставља стимулисање здравствено непожељног понашања. Четири препоруке СЗО у сфери рађања, које се сматрају златним стандардом планирања породице, се односе на то да не треба рађати пре 18. године живота, не треба рађати у размацима мањим од 33 и не већим од 60 месеци, не треба рађати више од четворо деце и не треба рађати након 35. године живота, а све имајући у виду здравствене исходе за мајку и дете. Постоје десетине и стотине медицинских студија које подупиру овакве препоруке. Данас када се у Србији ван ових препорука рађа близу трећине деце, јасно је да линеарна дистрибуција новчаних давања нема готово никакав капацитет да утиче на промену неповољног репродуктивног модела. Са друге стране, већина оних који рађање одлажу за период након 30. или 35. године старости, по правилу су више образовани, боље ситуирани појединци који ни до сада нису реаговали на финансијске подстицаје. Жене са вишом школом и факултетом од 2002. до данас нису значајније мењале свој модел рађања, што значи да ограничено реагују на финансијске подстицаје. У ситуацији када преко 40% све деце у Србији рађају мајке ове образовне категорије, а тај проценат стално расте, јасно је да су потребне мере које ће се директно њима обратити. Ова категорија становништва не очекује новац, већ системску подршку родитељству.

Петар Васић