Сасвим је очекивано што су најновији напори државе да подстакне рађање, дочекани на нож од стране једног дела „интелектуалних елита“. Међутим, њихово неразумевање суштинске везе између демографски мерљивих карактеристика становништва, државе, економије и, у коначници, благостања, јесу основни разлози њихове нелагоде. Србија као друштво на „демографској низбрдици“ бележи недовољно рађање, високу смртност становништва и велики обим емиграције. Резултати ове три компоненте кретања становништва јесу демографско старење и депопулација. Негативне реперкусије оваквог стања се очитују константном и растућем негативном утицају на привреду, фискални систем, јавну потрошњу, безбедност, функционално опадање насеља, здравствени систем, пензијски систем, образовни систем, структуру и обим личне потрошње, а последице осећамо сви.
Имајући сво ово у виду, повећањем износа родитељског додатка за прво дете на 300 хиљада динара желело се утицати да се прво дете у породици роди у млађој старости мајке. Искуства других земаља потврђују реалност оваквог очекивања, јер су издашна једнократна давања увек више деловала на „тајминг“ него на квантитет рађања. Међутим, овде се одмах поставља питање чему оваква мера ако укупан број рађања неће бити већи? Али могао би да буде! Док год у Србији постоји значајан раскорак између жељеног и оствареног броја деце, простор за популациону политику постоји. Овај раскорак износи скоро „једно цело дете“, које парови (или појединци) услед постојања различитих препрека не успевају да роде. Ствар не би била тако компликована да се, поред тога што се мало деце рађа, рађање константно не одлаже чиме се поменуте препреке додатно повећавају. Две веома важне групе препрека које се са старењем повећавају јесу социолошке и биолошке, а две најчешће помињане су избор партнера (који се сужава) и криза партнерских односа као социолошке и пад физиолошке плодности са старењем жена и мушкараца и већа вероватноћа неповољних исхода трудноће као биолошке препреке. Претпоставка доносиоца одлука је очигледно била да ће парови уколико раније роде прво дете, имати више времена да роде сву жељену децу и тиме предухитре појаву биолошких препрека. Ако смо добру и позитивну намеру доказали, онда би требало рећи и неколико речи о недостацима овакве мере. Потенцијални позитиван ефекат на успоравање одлагања рађања биће ограниченог домета јер се ради о линеарној дистрибуцији ових средстава. Без обзира да ли се прворођење догоди у 16-ој, 26-ој или 40-ој години старости жене, 300 хиљада је загарантовано. Држава је желећи да постигне широку покривеност, поруку послала свима. Међутим, тиме што се обраћа свима, заправо се не обраћа никоме.
Нажалост, може се очекивати да ће примарни ефекат овако устројене мере бити експлозија тинејџерских трудноћа код социјално маргинализованих група, што су нека досадашња истраживања већ доказала. На овај начин се наставља стимулисање здравствено непожељног понашања. Четири препоруке СЗО у сфери рађања, које се сматрају златним стандардом планирања породице, се односе на то да не треба рађати пре 18. године живота, не треба рађати у размацима мањим од 33 и не већим од 60 месеци, не треба рађати више од четворо деце и не треба рађати након 35. године живота, а све имајући у виду здравствене исходе за мајку и дете. Постоје десетине и стотине медицинских студија које подупиру овакве препоруке. Данас када се у Србији ван ових препорука рађа близу трећине деце, јасно је да линеарна дистрибуција новчаних давања нема готово никакав капацитет да утиче на промену неповољног репродуктивног модела. Са друге стране, већина оних који рађање одлажу за период након 30. или 35. године старости, по правилу су више образовани, боље ситуирани појединци који ни до сада нису реаговали на финансијске подстицаје. Жене са вишом школом и факултетом од 2002. до данас нису значајније мењале свој модел рађања, што значи да ограничено реагују на финансијске подстицаје. У ситуацији када преко 40% све деце у Србији рађају мајке ове образовне категорије, а тај проценат стално расте, јасно је да су потребне мере које ће се директно њима обратити. Ова категорија становништва не очекује новац, већ системску подршку родитељству.
Петар Васић
Нема коментара:
Постави коментар