Србија припада групи земаља где се млади суочавају са отежаном и закаснелом транзицијом у одраслост, слично као у Италији, Шпанији и Португалији које бележе најниже нивое рађања у Европи. Традиционална улога породице, висока незапосленост младих, продужено образовање и неадекватно тржиште рада заједно са непостојањем стамбене политике према младима чине најзначајније препреке током транзиције у одраслост. Млади у Србији се услед тих препрека релативно касно осамостаљују из родитељског дома. Најчешће препозната преломна тачка коју млади сматрају за улазак у свет одраслих јесте склапање брака и рођење детета са преузимањем свих обавеза и одговорности које из тога проистичу. Међутим, брак и рађање се значајно одлажу из два преовлађујућа разлога, а то су нестабилност запослења и нерешено стамбено питање. Недавна најава државе да ће са 10 до 20 хиљада евра помоћи куповину прве некретнине младима, везана је за формални брак и осмишљена да ублажи поменуто одлагање. Неки ће рећи да су у овом смислу ванбрачне заједнице дискриминисане, ипак, објашњење је нешто сложеније. Пре свега, основна сврха поменуте мере јесте подстицај рађања из чега се може извући разлог због кога је усмерена искључиво на формални брак. Наиме, иако удео ванбрачних рођења расте, породице ванбрачних парова са децом чине испод 3% укупног броја породичних домаћинстава у Србији, а највећи део ванбрачно рођене деце наставља да живи у једнородитељским породицама. Другим речима, брак је и даље доминантно и пожељно окружење у оквиру кога се рађају и одгајају деца. Сва релевантна истраживања потврђују да млади у Србији доминантно виде брак као модел породичног живота и оквир будуће репродукције. Међутим, брак је у суштиноској кризи, а у неким већим градовима удео мушкараца у старости од 25 до 39 година који су ван брака премашује половину, док удео жена ван брака премашује трећину ове старосне групе. Само у 2020. години је број склопљених бракова опао за трећину. Са овако великим бројем становника централне репродуктивне доби ван формалне (и неформалне партнерске) заједнице, сигурно је да се не може рачунати на озбиљније повећање рађања. Поменута мера је потенцијално добра, али не као бесповратни зајам, већ као бескаматни кредит, иначе ће демографски резултат највећим делом изостати. У случају када би средства била исплаћивана као бескаматни кредит, младом брачном пару би се део дуговања отписивао са рођењем сваког наредног детета. На тај начин се постиже мотивација да се сва жељена деца роде што пре, а потенцијално и расте број жељене деце. У супротном може доћи до злоупотреба и веома ограниченог демографског ефекта недовољно пажљиво дизајниране мере.
Петар Васић
Нема коментара:
Постави коментар